Šampon i Gaće

Došli su praznici. Ptice cvrkuću, sunce sije, deca se igraju napolju. Nema škole. Bake farbaju jaja u raspalim čarapama sa nekim travkama. Mame farbaju hemikalijama. Decu boli kurac. Glavno je da će da se tucaju.

Moj ritual za svaki veći praznik podrazumeva tuširanje. Došlo i to vreme. Bojažljivo proverih tuš, rekoh jednom pauku da se pomeri. (vidi ovo). Nije me poslušao. Ja mu rekoh još jednom.
A-a, ni makac. Krenem po novine da ga opičim, onako, ljucki, kad ubrza. Ode u back-up kućicu.

Pustim tuš jedno pola sata da ide voda, da istera onu koroziju što ostala tu. Išorao sam se, i ušao u kadu. Zanimljiv osećaj, K’o da piješ vodu, pa isprosipaš. Onako, mlaka vodica. Uzmem šampon da metnem na kosu, kad imam šta da vidim – nema šampona! Kako, bre, u 3 lepe materine, ima samo 3 godine kako mu prošao rok? Ma sumljivo mi nešto, teška ona boćica. Ima, garant.

Uzmem neke makaze što stajale tu, isečem ono na pola, a moj šampon se pri dnu skoreo. Ništa, malo H2O će to da popravi. I bi tako, nastade opet onaj stari, dobri, tečni šampon. Smrdljiv, malo, doduše.

Negde pri sredini kupanja, čujem neki čudni zvuk i poče da mi bude vruće za noge. Gledam, da se nisam upiš’o, al’ ništa ne vidim od one silne vode, ne vidim koja odakle ide! Mada čini mi se da nema žutog nigde.

A ovo već počelo da peče. Sine, vidim ja, keva uključila mašinu, a ova izbacila vodu. Devedeset stepeni prostog molekula počelo je da pravi opekotine II stepena u predelu mojih tabančića. Jebem li ti sunce, kad sam skočio.

Završih ovu moju avanturu, bar što se vodenog dela tiče, i izađoh iz kade. Zamalo da izginem. Kad, ja da se obučem, zaboravio sam gaće da ponesem, bizon jedan rogati. Šta da radim, jebote? Keva gleda TV, videće me odma’, čim izađem. Srećom, moj genijalni um našao je odmah soluciju: upotrebiću stare gaće. Bilo je malo teže navući ih, pošto se skorele skroz i prilagodile se mom obliku dupeta, pa mi se sve nešto
čini da im sad čudno što me nema. Sirote, znam kako im je. I ja se tako osećam.

Navukao sam te stare gaće, i otiš’o u sobu. Otvorio fioku sa gaćama. Malo sam se gušio ustajalim vazduhom iz te fioke. Taman da presvučem, al’ neće. Gledaju me ove gaće, pa samo što ne kažu „Nemo’, Bogdane, molim te“. Gledam ja nji’, gledaju oni mene. „Neću“, velim.

I eto, još mi prave društvo.