Sećam se, bio sam negde 7. razred, glup kao tupo tocilo. Klinac, jebiga, zagrejan za ribe, ovono, prvi put ugovorim sastanak na slepo. Kod pošte? Kod pošte.
Čekaj, čoveče, osećao sam se debilski. Misleće da prosim, fak. Prilazi mi nešto i veli:
- Jel si ti Bogdan?
Jebote, u trenutku mi proradi mozak, fala kurcu:
- Ne…
Pokušao sam da izgledam zbunjeno. Čak sam kao uzeo fon, stavio na uvo, i rekao
- E, de si ti? A, nisi kod pošte? Ae, saću ja d dođem tamo, čekaj
Prvi ćošak i ja se naslonih da dođem do daha. Bog te mazo! Čim sam spoznao da se ono ipak radi o ljudskom biću, od tad mislim koliko čovek treba da zgreši da izgleda onako kako izgleda. Pa ono izašlo iz akumulatora, u pizdu materinu!
Anivej, od tad ne idem na sastanke na slepo.
