Anaunsment!

Sam’ da vas obavestim da se selim. Elektronski. Selim ovaj blog na svoj host. Domen će i dalje biti isti, dakle, khm, deusdies.com, ali više ne da redirektuje na .wordpress.com

Viš mi gud lak!

Šampon i Gaće

Došli su praznici. Ptice cvrkuću, sunce sije, deca se igraju napolju. Nema škole. Bake farbaju jaja u raspalim čarapama sa nekim travkama. Mame farbaju hemikalijama. Decu boli kurac. Glavno je da će da se tucaju.

Moj ritual za svaki veći praznik podrazumeva tuširanje. Došlo i to vreme. Bojažljivo proverih tuš, rekoh jednom pauku da se pomeri. (vidi ovo). Nije me poslušao. Ja mu rekoh još jednom.
A-a, ni makac. Krenem po novine da ga opičim, onako, ljucki, kad ubrza. Ode u back-up kućicu.

Pustim tuš jedno pola sata da ide voda, da istera onu koroziju što ostala tu. Išorao sam se, i ušao u kadu. Zanimljiv osećaj, K’o da piješ vodu, pa isprosipaš. Onako, mlaka vodica. Uzmem šampon da metnem na kosu, kad imam šta da vidim - nema šampona! Kako, bre, u 3 lepe materine, ima samo 3 godine kako mu prošao rok? Ma sumljivo mi nešto, teška ona boćica. Ima, garant.

Uzmem neke makaze što stajale tu, isečem ono na pola, a moj šampon se pri dnu skoreo. Ništa, malo H2O će to da popravi. I bi tako, nastade opet onaj stari, dobri, tečni šampon. Smrdljiv, malo, doduše.

Negde pri sredini kupanja, čujem neki čudni zvuk i poče da mi bude vruće za noge. Gledam, da se nisam upiš’o, al’ ništa ne vidim od one silne vode, ne vidim koja odakle ide! Mada čini mi se da nema žutog nigde.

A ovo već počelo da peče. Sine, vidim ja, keva uključila mašinu, a ova izbacila vodu. Devedeset stepeni prostog molekula počelo je da pravi opekotine II stepena u predelu mojih tabančića. Jebem li ti sunce, kad sam skočio.

Završih ovu moju avanturu, bar što se vodenog dela tiče, i izađoh iz kade. Zamalo da izginem. Kad, ja da se obučem, zaboravio sam gaće da ponesem, bizon jedan rogati. Šta da radim, jebote? Keva gleda TV, videće me odma’, čim izađem. Srećom, moj genijalni um našao je odmah soluciju: upotrebiću stare gaće. Bilo je malo teže navući ih, pošto se skorele skroz i prilagodile se mom obliku dupeta, pa mi se sve nešto
čini da im sad čudno što me nema. Sirote, znam kako im je. I ja se tako osećam.

Navukao sam te stare gaće, i otiš’o u sobu. Otvorio fioku sa gaćama. Malo sam se gušio ustajalim vazduhom iz te fioke. Taman da presvučem, al’ neće. Gledaju me ove gaće, pa samo što ne kažu “Nemo’, Bogdane, molim te”. Gledam ja nji’, gledaju oni mene. “Neću”, velim.

I eto, još mi prave društvo.

E

Odavno, bre, nisam ništa pis’o. Dabome, dobro pretpostavljaš sine, nisam im’o vremena. Pravio neke sajtove, jebavao se i tako to. Ae da ti pričam šta bilo u skorije vreme. Ček samo da vidim kad sam izd’o onaj zadnji post. A, četvrti april. U sine, prošlo 3 nedelje, jel? Štošta se izdešavalo. Izgubio sam bio novčanik, bio bez istog dobrih pet-šes’ dana, kad se ‘ladno javio jedan lik, veli da ga našao. Čiča neki. Alal mu kurac impotentni.

Čuo sam za neku kurvu iz medicinske, pa velim da je isprobam. I taman, kad ona izađe u novine. Sunce li ti, kres’o je neki budžovan, N.N., pa je roknuo, a ona ga prijavila policiji. Budala, sad niko neće da je kara. Al’ dobro, zabole me.

U školi dosadno.

Opičila neka kiša sinoć, jebem li ti sunce, u sred grada sam bio. A znaš kako, krenem bez kišobrana, velim sebi “Koj će ti k bre Bogdane kišobran, vidiš da pripeklo?”. Nisam lag’o, stvarno, kad sam krenuo, usijala zvezda. Al’ jebaga, tamo negde kod pozorišta, ček’o sam drugaricu. Kad roknu brate…Pljušti, pršti. Oseća se onaj miris užarenog asfalta, u što volim to. Dobro, da ne davim, pokis’o sam.

A juče pre podne, gubili hemiju, otišli Marko i ja na burek. Bruka, prvi put u životu ulazimo u buregdžinicu pored škole. Baba neka peče, poče da sere nešto, k’o sve babe, dabome, a mi ćutimo. Tek sede ona pored nekog lika, dvaes’ dve-tri godine, i poče da priča:

- Ja bre ne razumem ovu državu, ovu vlast, u pizdu materinu! Men’ to ne mož’ niki da objasni. Pa bre imamo štampariju novca, što ne ištampamo milione, da podele ovom gladnom narodu?! Pa da naplaćujem burek pe’sto dinara, da živim bre i ja! Pa nek i isprosipaju po ulici da kupi narod pare.

Jebem li ti sunce. Malo posle, kaže ona “Ja, kad sam u sretno vreme bila u Grčku, platila sam bundu deset ‘iljada maraka. To ti k’o sad sto ‘iljada evra”.

Pojedosmo burek, bež odavde u tri lepe materine…

Htedoh…

Htedoh da napišem neki shit na ovom blogu, sad sam već zaboravio šta, kad vidim titri mi nešto svetlo. Šta ti je, mislim se, osa te ujela? Kad vidim neko malo govno u ćošku, pomera se, ko da lebdi, al nije, hoda, vidi se. Pauk. Gledam, dal da ga spičim sad il kasnije? Suviše sam lenj da ustanem sa ove znojave i smrdljive stolice, ae kasnije ću, kad krenem na spavanje. A ako zaboravim, upašće mi pravo u usta na spavanju, i lipsaću. Ae sad.

Odem po neku svesku, šta ti ja znam, da ga opalim, onako, ljudski. A on će:

- Nemoj bre, koj ti kurac?
- A bre?
- Šta ti smetam, što si som, što da me spičiš?
- Koji je bre kurac vama životinjama? Prvo golub, sad i ti!
- Ma goluba si tripovao, sećaš se?
- A tebe kao ne tripujem…Šta radiš?
- Evo, rolam neke muve i to…ti?
- Pišem neki shit na netu i tako…
- A, ae posle ću da vidim, nije mi lap top sad tu…
- E, ne kenjaj.
- E, ne me spičiš, žiVa?
- Važi brate, nego…ae potrudi se da mi ne upadneš u usta na spavanju?
- Ma neću, koj ti je, šta cvikaš bre!
- E kul si. Ae vozdra! Cepaj te muve…
- Ćozdra!

Vid’ ga!

Čuo sam pre neki dan, od Urketa čini mi se, da su ubacili novu verziju WordPress-a. Ulogujem se na ovaj shit - sve staro, negde u kOdu nađem da je verzija 2.3.3 aktuelna, tako nešto. Kad, eto ti ga sad, maločas se ulogujem, i imam šta da vidim - redizajniran admin interfejs, bogami lepo, lepo. Neka nebo plava boja. Ama zajebi ti admin interfejs, da vidimo šta ti imaš da ponudiš, osim što mi oduzimaš par sati da se naviknem? Pederu! Ne odgovara. Jebiga, ipak je to samo mašina.

Mails

Kakav sam majmun, umesto da budem organizovan i sve tako dečko za ugled, ja imam, pa do sad sigurno jedno 50-tak e-mail adresa. Naravno, od toga je bar 40 ugašeno, a od preostalih 10 bar 6 ne koristim. Kreten.

Skoro sam preusmerio par svojih e-mailova na jedan, glavni. Oću kao da budem uredan. A znam da od ta posla nema ništa. Obožavam GMail, ima strava SPAM zaštitu i sranja.

Da ne preteram, al dnevno mi stigne jedno 30 mailova. Ne brišem poruke, fala bogu, pa ih u inboxu sada imam oko 10 iljada. A znate li kako proveravam te mailove? Select Unread - Mark as Read. Eventualno ako mi neki subject privuče pažnju, al to je retko, ko će meni još da piše? I što, generalno gledano? Pa mislim stvarno. Imaš brate moj broj, pošalji mi SMS, imaš moj MSN i ostalo, valjda ti nije ušao onaj virus od skora. Pa me kuckaj. Meni mail uglavnom šalju ovi tzv roboti, tj. sajtovi, registracije, newsletters i govna.

Boli me znaš šta.

Svako ima.

Verovatno si već do sada primetio, a i ako nisi, možeš da pretpostaviš, da dugo vremena provodim na liniji (online). Ima par razloga; uglavnom se svodi na to da mi to pos’o; bavim se izradom sajtova - nisu svi usrani kao ovaj, ne brini.

E sad, obično svi mi, web masteri, jelte, imaju neki IM program koji radi u bekgraundu. Meni najinteresantiji protokol je Microsoft Network, aka MSN. Odavno ga imam, i naš’o sam puno tobože prijatelja. Jedno vreme samp palio narod da sam Daniel Radcliffe, onaj što glumi Hari Potera u “Gospodar Prstenova”

Jebem ti lebac! Svaka druga jebena osoba na ovom jebenom MSN-u ima onaj jebeni virus/trojanac koji već kurac koji mi automatski šalje poruke tipa “Look! Ur pics are on this site!” po 100 puta dnevno! Kako pizdim! Što je najgore, u pitanju su adrese koje, jelte, rade, tako da ih te osobe, real vlasnici, stvarno koriste. Pa nije red da brišem/blokiram nalog.

Stiže mi jedna od tih poruka, četrstoosamdesetdrugi put danas. Mislim se, koristim Linux - ko vam jebe mater? Pa meni virus ne može da uđe. Kliknuh na link. A ono, nudi nešto u fazonu neke slike, i ime fajla je vašaMSNadresa.jpg.com . Inače, .COM ekstenzija je za…pa, nije za slike, nego za posebne komande u DOS-u. Eve ti ga na! Ne može ni da se pokrene na Ubuntu-Linuxu. I love you Ubuntu!

Bildosi

Što mrzim jebote kad je neka osoba ružna, ili je kreten, a narcis. A ima ih. Boga mi, viđaš ih na četu, maj spejsu i ostalim sranjima napravljenim za gubljenje vremena. Tako, ima dva lika, tu su blizu mene, u mojoj školi, sebe nazivaju šmekerima i u fazonu su “u jebote, al sam lep”, a ružni su ko kurac. Dobro, nije na meni da sudim, nego bre. Ja sam ružan, pa ne pričam to unaokolo. Neću se falim. Al brate, em si ružan, em se fališ da si LEP, eee?! Što je najgore, koju god ribu im pomeneš, a oni “a, da, ta se pali na mene” ili ista stvar u perfektu. Posle pitaš tu personu, a ona te pogleda, oće da povraća po tebi.

E, a relativno cenim osobe koje su lepe, a koje kažu za sebe da su ružne. Mislim, nije da to valja. Najbolje je ono na sredini. Pre neki dan, neka na četu, šalje mi 3 slike, iako sam ja tražio jednu. Al ajd. Kaže ona “Ja sam inache weliki narcis xixixix………..”. Kad sam video slike…Au sine! Pa mislim se, da sam ja narcis, a da izgledam k`o ti, ja bi se obesio odma! Al kako da joj objasniš, njen mozak sigurno ne funkcioniše normalno?

Chat

ona: e cao cao
ja: Ovaj…Poz.
ona: e ja sam milena widela sam twoje slike na spejsu
ja: …Ok, lepo, drago mi je Milena, ja sam Bogdan
ona: xixixi znam da se zowesh bogdan…i da si iz kragujewca, kao ja!
ja: Baš lepo, kao da sam predmet istrage.
ona: xexexe….pa shta radish bogdane…!!!
ja: Ništa, četujem, i gledam kako da otkačim neku devojku. Šta da joj kažem?
ona: jooooj……pa ne znam….kaži joj da te zove majka da ideš u prodavnicu ili tako nešto…
ja: OK
ja: E zove me majka da idem u prodavnicu. Aj ćao.

Tristania

E, izvinte što nisam piso u poslednje vreme, jebiga, priteglo me, škola, gimnazija je to, jebiga drugi put. Sad znaš kako je, išo si ti u srednju, a ako si još išo u gimnaziju, znaš kakva me muka muči. Pa bre dušmani mi ne daju da zapamtim šta sam i kad sam jeo, a ne da pišem po blogu. Još kad znaš da devedes posto profesora ima preko pedes godina, “kaki ti bre to belog, bilog kako već?!” Nego što profesori, nego i ovi moji matori. Kaki kurac blog, uči nešto, u moje vreme bilo je zabavno da učiš. Mislim se, ćale, da si ti imo blog, net, mp3, mobilni i ostala govna ni tebi ne bi bilo zanimljivo da učiš.

Al dobro, idemo dalje. Nađoh vremena, izgleda da će ovi iz mog odeljenja da palamude sutra Melaniju da nam odloži test iz hemije, pa nem šta da učim. Misim, ima, al paj sad da ne uzmem - vežbao sam matematiku za vikend i jutros, a opet ću da dobijem keca. Ništa novo što se matematike tiče.

Sedim na ovoj znojavoj stolici, pišem ovo, a na ušima slušalice, a Amarok (music player for Ubuntu linux) cepa Sonatu Articu - Letter to Dana. Volim, šta ću. Što da ne slušam kad volim.

Keva tamo sedi u sobi sa nekom drugaricom, koleginicom, šta već, od rođenja krštena Milena. Sad, pojma nemam koje je tačno godište, negde sedamtes i neko, jebemliga. Nema veze. Kaže ona meni da gledala neki koncert na Lider TV (ovdašnja lokalna govno televizija) gde, citiram, “neka riba fenomenalno peva, a tip, ono, gruuugruuu”. Gruuugruuu je onomatopeja, znate već, metal pevanja. Misim se, to samo Tristania mož da bude.”UUUUUU što mi se đasvi, znači ono, u fazonu su, a klinci ono mlate glavom i to, dobro, ae, al mi se sviža kako pevajuuuu”.

- Shvatam tvoju poentu, o Milena, Tristania indeed ima dobre vokale. Ma kako god ti ceniš ljubak glasić Kjetil Ingebrethsen-a. A Mariangela Demurtas stvarno ima dobar glas.

Paz, preporučujem da odslušate “December elegy” i “Nightwish” - oba od Tristana-e.